Moj put istine

Nikada nisam volela literaturu Žana Pola Sartra, ali sam se dogmatski držala njegovih indikacija za obilazak grada:

„Ne obilaziti ništa, sesti u najlepši restoran, naručiti najskuplje jelo i čekati da grad prođe pored tebe.“

vijantna jednostavnost našeg dendističkog odnosa bila je opčinjavajuća, ništa drugo na svetu za mene nije postojalo.

u madrugadu (poseban trenutak pred zoru, pred prvi zrak sunca)

Sve treba da zri kao i viski, emocije, želje, odgovori

kada je viski u pitanju, nikada ne važe pravila kao za ostala alkoholna pića

u alhemiji zovu – materia prima

„mislim Škot je izmislio penicilin, ali ovo vam je mnogo bolje.“

„Ne obilaziti ništa, sesti u najlepši restoran, naručiti najskuplje jelo i čekati da grad prođe pored tebe.“

Anđeli kradu viski i posipaju ga po pejzažima?

Danas, ja sam nacionalista za „građanske intelektualce“, snob i kosmopolit za nacionaliste, feministkinja za muške šoviniste, patrijarhalna sluškinja za feministkinje, anarhoidna i liberalna za desničare – „skinsi“ demonstrativno napuštaju moje promocije, malograđani se užasavaju mojim afinitetom za ruralno; fašistkinja sam i ljotićevka za komuniste, nemoralna za uzorne, preuzorna za nemoralne. Jeretik za klerikalce, previše religiozna za jeretike, za svaku partiju nepodobna, za svaku žurku neophodna, jednom rečju ja sam samo Isidora.