To je priča o raslojavanju i propadanju srbijanskog sela pod komunističkom upravom. Roman je napisan kao monolog seljaka iz Doljevca u Južnoj Srbiji – Aleksandra – Sande Arizanovića, duhovitog i dovitljivog seoskog mudrijaša, koji pripoveda svoju „šopsku priču“, o borbi za opstanak arizanske loze pod komunističkom diktaturom. Komunisti su upropastili srbijansko selo a domaćine pretvorili u proletere. Po dolasku na vlast, oni su najpre oduzeli seljacima zemlju a posle ih primorali da uđu u nekakve „seljačke radne zadruge“, po uzoru na sovjetske kolhoze i sovhoze. Ovaj komunistički eksperiment je uništio srpsku seosku civilizaciju i poništio srpsku istoriju. Svojom pričom, koloritnom i duhovitom, Sanda Arizan prikazuje, uz sarkazam i rezignaciju, put tri generacije Arizana: prva generacija (Toza Arizan) istrošena u ratovima kakve je malo koji narod vodio u istoriji, od komunista je gurnuta u zapećak; druga generacija (Sanda i Minda) se raslojila, Sanda je ostao na zemlji a Minda je ušao u vlast, sa istim ishodom, gubitkom srpskog identiteta; treća generacija (Mićko Arizan) je napustila Srbiju i izgubila se negde u svetu. Propast Arizana je propast srpskog nacionalnog bića. Istina, u romanu se Sanda Arizan od komunističke pošasti brani humorom, ali to je samo racionalizacija srpske tragedije.