Bio jednom jedan dečak

Kako ono kažu: niko na samrti neće reći „žao mi je što nisam više vremena proveo na poslu“.

Nije mi do sada palo na pamet da je autizam pojačani vid onoga što svi osećamo, raznoraznih anksioznosti koje svi imamo. Samo što mi to dobro krijemo ispod slojeva poricanja i dru­štvene uslovljenosti.

Čudno je kako, kad ljudi prestanu da budu svakodnevna pojava u našem životu, počnemo ponovo da ih doživljavamo kao ljudska bića – misteriozno i maltene nepojmljivo.

„Život je avantura, a ne šetnja. Zato je tako težak.“

Neke građevine su važne jer su velike, a neke su

važne jer u njima žive uspomene.

„Život je avantura, a ne šetnja. Zato je tako težak.“

Vreme ne leči rane. Samo ih zamaskira.

Tuga nikada ne prolazi. Vreme ne leči rane. Ne u potpunosti. Nakon određenog vremena – nekoliko meseci, možda i nekoliko godina – tuga će se povući u najmračnije kutke vaše svesti, odakle će uvek vrebati. Prožimaće sve što radite ili osećate. Isplivaće kad se najmanje nadate. Proganjaće vas u snu.

Kada izgubite nekoga, tuga se vraća poput nabujale reke, rušeći sve pažljivo podignute brane. I tada moraš da se braniš kako znaš i umeš, da upotrebiš šta god ti je pri ruci da bi preživeo.