Zašto sam onda bila teška u praštanju…? Kao i sa roditeljima, zašto sam mučila one koje najviše volim, bez kojih nisam mogla… Gde je grešila moja duša? Gde? Kakva je to moja ljubav prema roditeljima, deci, mužu, prijateljima kad sam im stalno nešto zamerala…? Žuljala me je sopstvena nesavršenost duše. Blizina smrti čini da ste dodatno nervozni kada shvatate sve svoje promašaje, nesavršenosti… Ja sam bila tako teška osoba, sa tako dugim jezikom, a opet tako krhka i preosetljiva… Moram vežbati svoju ljubav kao što moram vežbati svoj duh, hrabrost, telo… Moram moliti Gospoda da mi da više ljubavi, više ljubavi da dajem a ne da primam…