Demon Koperhed

Ali odakle ona potiče, ta bolest žudnje? Od načina na koji sam se rodio, ili od onih što su me napravili, ili od ekipe s kojom sam se kasnije družio? Svi upozoravaju na loše uticaje, ali čoveka uništi ono što je već u njemu.

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

Usled onoga što se te jeseni dogodilo jedanaestog septembra posteri su sada bili priheftani jedan na drugi, kao i regruteri. Hajde da idemo da prašimo teroristima turove, govorili su svi oni, i mnogi su se odazvali na poziv. Zašto da ne. Primamljeni obećanjem makar jednog plaćenog posla, između srednje škole i smrti. Jer sam napad nije izgledao kao da se zaista dogodio. Nama su neboderi samo televizija, tako da nam je, dok smo gledali ona dva kako padaju, iznova i iznova, to ličilo na iste one filmske efekte koje smo uvek viđali. Znali smo da su ljudi poginuli. Imali smo svoj skup, spuštenu zastavu, tugu i sve ostalo. Imao sam noćne more da onako padam s visine. Znam da su u pitanju bile prave zgrade. I ima ih i dalje još mnogo što stoje u onim gradovima, te pretpostavljam da je to razlog za brigu. Kada bi ovde nadletali neki teroristi, pogledali bi razvaljene rudarske kratere i planine dignute u vazduh i kazali: „Produži. Ovo mesto je već uništeno.“ Bilo mi je teško da shvatim kako je jedanaesti septembar moja borba. Što se ticalo činjenja dobra bližnjemu svome, bolja mogućnost bila mi je fudbal.

Samo što je to bila još jedna od onih stvari kojih sam želeo više, Demon i njegove žudnje: za hranom, za ljubavlju i dodirom, a sada i za tim da njeno ozareno lice vidi nešto što sam uradio kako treba.

Želeo sam da im kažem da ne završe samo devojčice unutar četiri zida mržnje i sa pesnicama za doručak, da to svakoga može da snađe. Ali držao sam jezik za zubima. Sigurnije je o nekome znati više nego što taj neko zna o tebi.

Umesto toga sećam se svake bogovetne sitnice u vezi sa sahranom. Taj dan mi čami veliki i težak u mozgu kao kakva divovska stenčuga u okeanu, čeka da se nasučem na njega. Stvarno bih voleo da mi izađe iz mozga. On ne mrda.

. Čuvanjem tajni od mladih ušiju samo se sadi seme između njih, a ono je u mojoj glavici izrastalo u smrti jezivije od onih što sam u tom uzrastu smeo da gledam na televiziji.

Kao da veran možeš biti samo ako se povrediš.

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

„Zalud je sećati se prošlosti,

osim ako ona nema nekog uticaja na sadašnjost.“

Čarls Dikens, Dejvid Koperfild