Kristalni svet

kako samo ljudi ovde rađaju decu, poklanjaju nekome cveće, smeju se… Pa i ja ovde živim…“ Zbog nečega, ova misao ga porazi.

Sve se pokrenulo, kao da je probilo nekakvu branu.

Pa da. I to kulturno načelo ima izvestan fiksiran period postojanja, otprilike hiljadu godina. A unutar tog roka ono prolazi kroz iste stadijume kao i čovek: kultura može da bude mlada, stara i umiruća. I sad se dešava upravo umiranje. Kod nas se to vidi posebno jasno. Pa ovo je – Jurij mahnu rukom prema crvenoj platnenoj traci s natpisom Ura za Osnivačku skupštinu!, zategnutoj između dvaju stubova s fenjerima – već agonija. Čak početak raspadanja.

Sve im je poznato o ovom životu, ali oni idu dalje po hodniku, iz klozeta u kupe i s platforme u restoran, malo-pomalo pretvarajući danas u još jedno juče, i misle da postoji takav Bog koji će ih za to nagraditi ili kazniti.

Preostaje najteže u životu. Putovati vozom i ne biti njegov putnik

Razume se, „kasno“ je isto što i „nikada“. Ali „nikada“ ni izdaleka nije isto što i „kasno“.

Glas o meni će nestati, kao zadah sa lešine.

N. Antonov

’Oni koji smatraju da je lakše umirati u krugu rođenih i dragih, ležeći u udobnoj postelji, nemaju nikakvog pojma o tome šta je smrt.’

Natčovek ni najmanje nije ono što je mislio Niče. Ni sama priroda to još ne zna i čini hiljade pokušaja, mešajući u različitim proporcijama muškost i ženskost – pazi, ne prosto muško i žensko.

I obrati pažnju, oboje šuškaju. I onaj prvi, i ova.