Mač sudbine

– Šta je rekao? – upita radoznalo Šinaz, doplivavajući.
– Neće da ima rep!
– Onda mu kaži... Kaži mu nek se upiša u gaće!
– Šta je rekla?
– Rekla je – prevodio je veštac. – Da se udaviš.

Ali život nije balada, mala, bedna, lepooka pesnikinjo, izgubljena među svojim lepim rečima. Život je borba.

Prišao je, oslonio se na ogradu tik pored nje. Osetio je toplinu koja je od nje dolazila, lagan miris verbene. Voleo je miris verbene, iako miris verbene nije bio miris jorgovana i ogrozda.

– A za petsto? – Borh izvuče svoju kesicu. – Skloni vrećicu, Geralte. Ja plaćam mito. Ovo počinje da me zabavlja.

Pa šta ako imaš brže reakcije i ako ti se zenice uspravljaju na suncu? Što po mraku vidiš kao mačka? Što se razumeš u čari? Velika stvar. Ja sam, dragi moj, poznavao krčmara koji je mogao deset minuta bez prestanka da ispušta prdeže, i to tako da su se uklapali u melodiju pesme Dobro nam došla, jutarnja zvezdo. Ako se izuzme ovaj nesvakidašnji talenat, taj je krčmar bio najnormalniji među normalnima, imao je ženu, decu i babu udarenu paralizom...

Nepomičan kao kip nasred mosta, neznanac naglo podiže desnu ruku, čudesno složivši prste.

Ono jeste, tako je, zloban nas svet okruživa – promrmlja najzad. – Al’ to nije razlog da svi postanemo zlobni. Dobrog nam treba

Kome bi moglo stati do uništenja sveta? Ne vode se ratovi da bi se uništavalo. Ratovi se vode iz dva razloga. Prvi je vlast, drugi su pare.

Da, zasigurno senžigron, senžigronom se neutralizuju otrovi, prečišćava se krv zahvaćena gangrenom ili trovanjem.

Jer znam − da bi se dvoje ljudi povezalo, sama sudbina nije dovoljna.