Život i vremena Majkla K

Rat je otac svemu, svemu kralj:

Jedne je izneo kao bogove, druge kao ljude,

Jedne je učinio robovima, druge slobodnima.

Svako od nas na kraju mora otići od kuće, svako se mora odvojiti od majke.

Samoubistvo, po mom shvatanju, nije čin tela protiv samog sebe nego čin volje protiv tela.

Ljudi umiru, ljudi sve vreme umiru, to je u ljudskoj prirodi, ne možeš ih sprečiti.

Nisam ubeđen da Felisiti u mislima vidi te struje vremena što se vrtlože i kovitlaju oko nas, po bojištima i vojnim štabovima, u fabrikama i na ulicama, po konferencijskim salama i kabinetima, isprva maglovito i nejasno, ali uvek stremeći ka onom trenutku preobražaja kada se iz haosa pomalja obrazac i istorija se pokazuje u svom punom slavodobitnom značenju.

Daj sebi neku težinu, čoveče, inače ćeš kliznuti kroz život potpuno neprimećen. Bićeš cifra u jediničnoj koloni na kraju rata kad krene veliko oduzimanje i sračunavanje razlike, puka cifra. Ne želiš valjda da završiš u masi postradalih? Valjda želiš da živiš? Pa, pričaj onda, neka se i tvoj glas čuje, ispričaj svoju priču!

Nastupila je tišina toliko gusta da mi je zvonila u ušima, tišina kakva vlada u rudničkim oknima, podrumima, ratnim skloništima, prostorima bez vazduha.

Pretvaram se, pomislio je, u drugu vrstu čoveka, ako postoje dve vrste ljudi.

Koze su obuzete mnogim mislima, ja samo jednom, na kraju će moja jedna nadjačati njihove mnoge

On je nalik na kamen, na oblutak koji je od pamtiveka mirno ležao gledajući svoja posla, da bi ga odjednom podigli sa zemlje i počeli nasumice da ga bacaju iz ruke u ruku. Tvrd kamičak, jedva i svestan okolnog sveta, zatvoren u sebe i svoj unutrašnji život. Kroz sve ove ustanove i logore i bolnice i bog će znati kuda još, on prolazi poput kamena. Kroz utrobu rata. Nerodno, nerođeno stvorenje. Nisam u stanju da ga posmatram kao čoveka, ne u potpunosti, iako je stariji od mene po većini računica.