Život u porodici

zdravim porodicama neprestano ima većih i manjih sukoba. Što više čovek pokušava da ih izbegava, oni postaju sve veći i više škode odnosu.

stid i krivica su samodestruktivna osećanja s najtežim posledicama koja su nam poznata),

Škole su u istoj meri kao i porodice pogođene zaokupljenošću sobom, koja ne preza ni od sukoba i opštom nesigurnošću, a crkva u mnogim zemljama ima problema da svoje nesumnjivo pozitivne vrednosti prenese na takav način da ljudi osete da se one odnose na njih.

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

Neke veze počinju žestokom zaljubljenošću i velikom strašću, a druge, pak, uzajamnom simpatijom i kao zaštita od usamljenosti.

Autentičnost, dakle osobina da se bude nepatvoren i verodostojan, preduslov je za tri suštinska činioca saradnje u porodici:

• Za neposredan, topao kontakt između roditelja i između roditelja i dece.

Danas gotovo više i ne postoji društveni konsenzus o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.

Deci nije potrebno „ne“ da bi iskusila svoje granice. Deci je potrebno „ne“ koje dolazi iz unutrašnjeg uverenja roditelja.

„Postupaj prema drugima onako kako bi voleo da postupaju prema tebi“. Već generacijama problem leži u tome što većina ljudi duboko iznutra ne voli sebe i loše se ponaša prema sebi. Iskustvo mi govori da to nema nikakve veze s lenjošću ili nezrelošću pojedinca, već s nekom vrstom kolektivne nezrelosti – naš psihološki i društveni razvoj izgleda ne može da održi korak s razvojem sveta.

Ali šta su uopšte vrednosti? Odgovor je dvojak: to su misli i ideje kojima pridajemo veliki značaj i koje određuju naše svakodnevne postupke i razmišljanja.