Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Jedna ada nasukala se tako na Dunavu, odmah ispod Pančevačkog mosta, i zove se Ada Huja jer preko nje huji vetar; druga je zalutala čak u kopno i postala varoš usred Bačke, pošto joj je dojadilo potucanje po reci.

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

Mučenje vam je potpuno besmisleno: ova kuća uopšte ne postoji nigde osim u glavama okorelih birokrata! Kome ste potrebni? Nikome! Šta će se dogoditi ako od vaših lažnih bilansa složite napoleonovske kape i počnete da izigravate ludake? Čega se plašite? Nigde nema toliko čuvara i nigde toliko kvalitetnih ludačkih košulja! Niko neće ni primetiti da ne postojite. Hajde, da se takmičimo ko će pre do reke!

Dobro, reći će neko, a zašto da se uopšte nagrađuju stogodišnjaci? Pa, čovek koji je doživeo sto godina ovde, kod nas, morao je toliko toga da izdrži! Ako je i pored svega što ga je snalazilo, doživeo tako visoku starost, alal mu vera!