Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

Nađi Selenu Sardotijen. Daj joj to. Nikome drugom. Nikome drugom. Reci joj da možeš da otvoriš svaka vrata ako imaš ključ. I reci joj da se seti šta mi je obećala – da ih sve kazni. Kada te bude pitala zašto, odgovori joj da sam rekla kako mi nisu dozvolili da zadržim plašt koji mi je dala, ali da sam zadržala parčence. Da ne zaboravim njeno obećanje. Da ne zaboravim da joj se odužim za topao plašt u hladnoj tamnici.“

„Nikada se nisam vratila onom lovcu. Nisam znala kako da objasnim žig. Kako da objasnim tvoju babu, ili da se izvinim. Plašila sam se da će se prema meni poneti kao što je tvoja baba. Zato se nikada nisam vratila.“ Usne su joj zadrhtale. „Preletala sam ga svakih nekoliko godina, samo… samo da vidim.“ Obrisala je lice. „Nije se ženio. A kada je ostario, ponekad bih ga videla kako sedi na tremu. Kao da nekoga čeka.“

„Samo ga pipni“, rekao joj je Kejol, „pa ću se postarati da oni gadovi dole nađu Ediona.“
Nesrin se nemo okrenula ka njima, popuštajući tetivu. Bila je to jedina karta koju je mogao da odigra, pa makar i on ispao gad.
Srdžba koju je Kejol ugledao u Elininim očima bila je tolika da je mogla da okonča čitav svet.
„Kejole, uvedeš li u ovo moj dvor“, kazala mu je Elin smrtonosno tihim glasom, „neću mariti šta si mi bio, niti koliko si mi pomogao. Izdaš li ih, povrediš li ih – neću mariti koliko će da traje, niti dokle ćeš da bežiš: spaliću i tebe i tvoje prokleto kraljevstvo u prah i pepeo. Onda će ti biti jasno koliko čudovište mogu da budem.“

„Proveo sam stoleća lutajući svetom, od carstva preko kraljevstava do pustara, nikada se ne smirujući, nikada ne stajući – ni na čas. Stalno sam gledao ka obzorju, stalno se pitajući šta me čeka preko narednog okeana, preko sledeće planine. Ali mislim… Mislim da sam sve to vreme, sva ta stoleća, samo tražio tebe.“

bio nemaran. Zato je primio onaj udarac u rebra, što mu je bio veoma oštar podsetnik na taj događaj kad god bi udahnuo vazduh. Ne sme da bude rasejanosti; ne sme da bude propusta. Ne, jer toliko toga m

je bio nemaran. Zato je primio onaj udarac u rebra, što mu je bio veoma oštar podsetnik na taj događaj kad god bi udahnuo vazduh. Ne sme da bude rasejanosti; ne sme da bude propusta. Ne, jer toliko toga m

Osamdeset deveto poglavlje