Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

„Proveo sam stoleća lutajući svetom, od carstva preko kraljevstava do pustara, nikada se ne smirujući, nikada ne stajući – ni na čas. Stalno sam gledao ka obzorju, stalno se pitajući šta me čeka preko narednog okeana, preko sledeće planine. Ali mislim… Mislim da sam sve to vreme, sva ta stoleća, samo tražio tebe.“

bio nemaran. Zato je primio onaj udarac u rebra, što mu je bio veoma oštar podsetnik na taj događaj kad god bi udahnuo vazduh. Ne sme da bude rasejanosti; ne sme da bude propusta. Ne, jer toliko toga m

je bio nemaran. Zato je primio onaj udarac u rebra, što mu je bio veoma oštar podsetnik na taj događaj kad god bi udahnuo vazduh. Ne sme da bude rasejanosti; ne sme da bude propusta. Ne, jer toliko toga m

Osamdeset deveto poglavlje

Osamdeset osmo poglavlje

Osamdeset sedmo poglavlje

Osamdeset peto poglavlje