Via Romana

Beograd bi te omađijao. Već trećeg dana učini ti se da si ovde rođen. Pokraj dve reke i na brežuljcima, razigran i danju i noću, Beograd je Jugoslavija.

Nesreća se nije privukla kao lopov, iznenada i krišom. I njoj, i meni, i nama svima, primicala se javno, svakoga dana i godinama, samo što je ona bila nevidljiva, jer je na sebi nosila zavodljive haljine jednakosti, pravde, bratstva i sreće za sve ljude, narode i vere u jednoj državi, u kojoj sam rođen, koje više nema, a zvala se Jugoslavija.

Tamo gde ćemo stići svi, bežali ili ne bežali, jer nam se smrtna kazna ne izriče danom rođenja, nego u trenu samog začeća. I ta kazna, samo ona, izjednačava sve ljude.

„Ne smeš da ubiješ svoje srce i da time ubiješ nas oboje“,

Poznavao sam dobro i njihovu vučiju narav i kokošiju pamet.

Spartak, a Džemail Vuković iz Pive postaće Međed. Za sve iz naših krajeva, a kasnije i za paše i velike vezire, pa i za sultana Ahmeda i sultana Osmana, ja ću biti Dubrovčanin. Ćor Husein-paši dadosmo nadimak Evetalo, a Čelebi Aliju, velikog vezira i velikog razbojnika, prozvasmo Tune

Ovo ispričah zbog toga što je Murat Piroćanac, koji će da izraste u ljudeskaru i junaka, toga dana za sve nas postao Lele Majke. Rasim-agi dadosmo nadimak Ođekare, Sabriju iz Niša do pogibije njegove zvaćemo

Drum je davno probio Herceg Stjepan, kao krak dubrovačkog trgovačkog puta, koji se zvao Via Romana. Njime je često dolazio do ledene vode, što je šikljala iz utrobe planine, izvor je uokvirio kamenim prestolom, sa uklesanim svojim grbom, krstom i ukrštenim mačevima. Put su, kasnije, proširili Turci i produžili ga do Mostara.

Prvi silazak na Via Romana pamtim kao susret sa bajkom. Metalni stubovi sa kablovima za struju i drveni, katranom umazani, direci spojeni tankim telefonskim žicama, koje su čudno zujale, vijugali su pored druma, a mi, đaci, često smo zasipani oblacima prašine što se podizala iza autobusa, kamiona i auta.

dubrovačkog trgovačkog puta, koji se zvao Via Romana

– Nije onako kako si me učila – rekoh jednoga dana baki. – Nije Vuk izdao na Kosovu.

– Od koga si čuo taj kastig? – začudi se ona.

– I nije Miloš Obilić ubio dvanaest hiljada Turaka. Niko nije izdao, nego su Turci bili jači i pobijedili. Tako piše u jednoj knjizi, a tako kaže i učitelj.

– Ćuti i ne pričaj tu bruku više nikome – potegnu me ona za uvo