Gavranov pad

Niko od nas nije postao ono što je želeo. Na kraju postajemo ono u šta nas svet pretvori. To mora da bude dovoljno

Pitaš svoje ludilo da li ga zaista preživljavaš? Stvarno si poludeo.“

Otvorio sam oči.

Sad sam znao čije su mi suze na licu.

Ja sam Jad.

Ja sam Rajhalt Galharou.

preozbiljni drkadžija, Galharou. U redu. Mastilo će se osušiti pre nego što odeš, ali prvo mi reci nešto. Ako želiš da ga pomilujem, onda sigurno znaš zašto je toliko uništavao.“

„Znam.“

„I hoćeš li mi reći?“

„Neću.“

Davandejn je odmahnula glavom.

„Pretpostavljam da bi svet propao kad ne bi i dalje imao tajne preda mnom. Idi onda. I još nešto, Galharou.“ Zastala je. „Sviđa mi se kapetanica Amaira. Čuvaj je.“

Davandejn mi je ponudila smeštaj u citadeli, ali više sam voleo da se držim po strani i nisam hteo da se osetim zaključ

Nen i Beč nestali su u vetru kad je Valija dojahala do mene. Stavio sam čuturu u džep i načas se zapanjio kad sam video kako Valijina kosa odbija nebeske boje, indigo-ljubičasti oreol. Zatreptao sam i slika je nestala. Valija se neveselo osmehnula, ali nije rekla ništa, samo se usredsredila da uskladi pokrete kukova s konjskim kasom. Nije vešta jahačica, ali smetalo joj je nešto drugo, a ne njihanje životinjskog tela. „Postaće lakše posle nekog vremena“, rekao sam. „Nemoj još da uzmeš sladić. Što duže izdržiš bez njega, to će ti bolje biti.“