Kraljevstvo pepela

Ovde sam, s tobom sam.
To nije sprečilo čekić da padne.
Niti da joj se vrisak otme iz grla.

Tako dobro odgovaraš na nadražaje.“

Dah joj izlete, a gvožđe zazveča kako je bezuspešno pokušala da se skupi u stranu.

Rovan je napokon prestao da reži kad ih je ugledao, kao da su te lomače u njemu trznule neku strunu sećanja i bola.

Puzao je za Mev kao odbačeni ljubavnik,

Princ čiji miris odiše borovima i snegom, mirisom onog kraljevstva

Princu leda i vetra. Princu koji je bio njen i ona njegova. Davno pre nego što su postali svesni veza između svojih duša.
Sada je

Bile su to reči koje je kazala jednom princu. Nekada – davno.

ogromnog belog vuka, okovanog nevidljivim lisičinama – nateranog da tome svedoči.

dalje je ponekada zamišljala da joj reka peva tu pripovest, da joj i tama koja živi u zatvorenom sanduku takođe to peva.
Bila jednom jedna mlada princeza koja je volela svoje kraljevstvo i živela u zemlji davno spaljenoj u prah i pepeo…