03 Ruina i Uspon

Tamar zajeca. Tolja opsova. I ponovo se začu: jedva čujan, čudesan zvuk Malovog disanja.

Znala sam kad ga više nije bilo.

„Hoćeš li sad da počneš da se oblačiš u crno?“

„Mal je treći pojačivač.“

„Imam mnogo para.“

Zakolutala sam očima.

„Ali stvarno“, bunio se. „Mnogo para.“

Savez predstavlja moć“, podsetila sam ga.

„Stvarno volim kad me citiraš.“ Uzdahnuo je. „Da samo nisam tako prokleto pametan.“

Možda je ljubav sujeverje, molitva koju izgovaramo da bismo držali usamljenost na odstojanju. Zabacila sam glavu. Činilo se da su zvezde tako blizu jedne drugima, a zapravo su bile međusobno udaljene milionima kilometara. Na kraju krajeva, možda ljubav prosto znači da žudimo za nečim nemoguće blistavim, što nam je zauvek van domašaja.

„I zato sam ga naučila kako nema nikoga sebi ravnog, kako mu je suđeno da se nikada ne klanja ni pred kojim čovekom. Želela sam da bude stamen, da bude jak. Naučila sam ga ono što su mene naučili moji roditelji: da se nikada ne oslanjam ni na koga. Da ljubav – tako krhka i nestalna i ranjiva – nije ništa u poređenju s moći. Bio je sjajan dečak. I te kako dobro je naučio lekciju.“

„Morski razbojnik navikne da iskoristi svaku prednost.“

„A princ?“

„Princ se navikne na reč da.“

„Hoće li sada da ti pređe u naviku da pobeđuješ u raspravama? To postaje nepodnošljivo.“

„Zar je ovo bila rasprava?“

„Očito nije. Nikad ne gubim u raspravama.“