Zima u nama

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

Evo još jedne istine o prezimljavanju: otkrivate mudrost u sopstvenoj zimi, a onda kada se završi, imate dužnost da mudrost prenesete drugima. Imate i dužnost da slušate one koji su već iskusili zimu u sebi. To je razmena darova u kojoj niko ne gubi. Može da znači i prekidanje navike koja se dugo prenosila s jednog naraštaja na drugi. Navike da kad vidimo nesreće drugih ljudi pomislimo, potpuno sigurni u sebe, da su ih oni sami izazvali, što mi nikada ne bismo učinili. Nije to samo ružan stav, već nam i šteti. Sprečava nas da shvatimo da svakakve muke zadese ljude, sprečava nas da naučimo kako da se prilagodimo kada neka zadesi i nas.

Kada zatvorim oči, ma koliko kratko to trajalo, i puštam misli da predahnu, dobijam malo mira koji mi meditacija inače donosi. O tome sam počela da razmišljam kao o molitvi, mada ne tražim ništa i ne obraćam se nikome. To je duboko neverbalno iskustvo, oštar udah čistog bića usred šume reči. To je raspetljavanje, trenutak da se oseti istinski bol želje, blago prožimanje sopstvenog bića saosećanjem, osećanje zahvalnosti, otkucaji postojanja.

„Po prirodi sam optimista i živahna osoba“, priča mi Grenija, „ali kako dani postaju sve kraći, i meni je fitilj sve kraći. Promene raspoloženja su česte i mučim se da se koncentrišem. Kao da sam izgubila svu bistrinu, sposobnost da jasno razmišljam; nisam kadra da pravim planove.

Grenija pati od sezonskog afektivnog poremećaja, što je oblik depresije koji se javlja sa sve kraćim danima. Izaziva osećanja tuge, patnje ili očajanja, izaziva letargiju, nesanicu, teskobu, nemogućnost koncentracije i pad imuniteta. Tada je povećan i apetit, pre svega potreba za unošenjem hrane sa visokim sadržajem ugljenih hidrata što pak dovodi do povećanja telesne mase u zimskim mesecima.

Moji noćni užasi su nestali kada sam nesanicu pretvorila u budnost: prisvojeno, sveto vreme kada se jedino prepuštam razmišljanjima. Tu, u tim trenucima, ponuđeno mi je ono mesto između svetova, kao kada pronađete skrivena vrata, onu građu od koje su snovi načinjeni.

Stanje lagane pospanosti, ošamućenosti, ruši granice koje je podigao moj budni mozak. Snovi su i dalje prisutni, kao neka dodatna dimenzija pored moje percepcije. A najvažnije je što moje razumno dnevno ja, prenaporno, koje gazduje, još drema. Bez njegovog oka koje me nadzire mogu da vidim drugačije budućnosti i maštam do mile volje.

„Mnogo razmišljam o tome“, kaže. „Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“