Skerletno slovo

Takav gubitak vere ipak je najžalosniji ishod greha. Kao dokaz da još nije sve propalo u ovoj jadnoj žrtvi vlastite slabosti i krutosti ljudskih zakona, neka posluži i uverenje Jestire Prin da niko od smrtnih nije grešio kao ona.

Moja je uobrazilja bila mutno ogledalo.

Ono nije odražavalo, ili je to činilo samo veoma nejasno, likove kojima sam se trudio da ga naselim.

Imao sam luckastu naviku da se prema ljudima ophodim vrlo ljubazno kad ne bi bili više nego obično neprijatni

Čar se produžava i toliko je snažna kao da je rodno mesto raj na zemlji.

Čini mi se da imam još veće pravo da živim u njemu zbog tog pretka, bradatog, ozbiljnog, u crno odevenog, sa šiljatim šeširom – pretka koji je među prvima došao s Biblijom i mačem i pošao novim putem s tako gospodskim držanjem i ostavljao snažan utisak čoveka rata i mira – jače pravo nego moje lično, jer se moje ime retko čuje, a moje lice malo ko poznaje. On je bio vojnik, zakonodavac, sudija, crkveni poglavar; imao je sve puritanske osobine, i dobre i rđave. Strogo je progonio druge, čemu su svedoci kvekeri, koji su ga spomenuli u svojoj istoriji – govore o jednom slučaju njegove nečovečne strogosti prema nekoj ženi iz njihove sekte, čija će priča, bojim se, živeti duže nego ikakvi primeri njegovih boljih postupaka, mada je i njih bilo nekoliko. Njegov sin je, takođe, nasledio duh svireposti i veoma se istakao u mučenju veštica, tako da je njihova krv, može se reći, ostavila mrlju na njemu. Tako duboku mrlju, doista, da se njen trag morao zadržati i na njegovim starim suvim kostima, na groblju u Čarter stritu, sem ako se nisu sasvim raspale u prah! Ne znam da li je ikome od ovih mojih predaka palo na pamet da se pokaje i traži oprošta

smatraju da je potrebno poznavati ga, jer je često seljenje možda bolje za rasu.

Ali osećanje ima i svoju moralnu vrednost. Lik onoga prvog pretka, zaogrnut porodičnim predanjem maglovitom i tamnom veličinom, stajao je pred mojom dečačkom maštom od mog najranijeg sećanja. On mi se još javlja i uliva mi neku vrstu porodične simpatije za prošlost, koju ne osećam prema sadašnjici svoga grada.

Ima skoro dva stoleća i četvrt otkako se rođeni Britanac, najraniji useljenik moga imena, nastanio u divljoj, šumom obrasloj naseobini, koja je kasnije postala grad. I ovde su se njegovi potomci rađali i umirali i mešali svoje zemne ostatke s ovim tlom, dok naposletku njegov znatan deo nije postao srodan ovom smrtnom okviru u kojem i ja za nešto malo svoga vremena hodam ulicama. Zato, delimično, osećanje koje me vezuje jeste simpatija praha prema prahu. Malo mojih zemljaka zna šta je to; niti

Prednja strana zgrade ukrašena je portalom od šest drvenih stubova, koji nose balkon, ispod koga široke granitne stepenice silaze prema ulici. Iznad ulaza lebdi ogroman primerak američkog orla s raširenim krilima, sa štitom na prsi­ma, i ako se dobro sećam, sa svežnjem međusobno izmešanih munja i oštrih strela u svakoj kandži. S poznatim srditim temperamentom, kojim se odlikuje ova nesrećna ptica, ona izgleda kao da, oštrinom svoga kljuna i oka i opštim prkosnim stavom, preti nevinoj zajednici; i kao da naročito opominje građane koji paze na svoju bezbednost da se ne usude da uđu u zgradu koju ona osenčava krilima. Ali ipak, ma koliko da je nalik na vešticu, mnoga lica u ovom istom času traže zaštitu pod krilima ovog državnog orla, jer uobražavaju, valjda, da su njegove grudi meke i tople kao perjani jastuk. No, on nije osobito nežan, čak ni kad je

CARINARNICA
Uvod u Skerletno slovo