Алекса Шантић

Тако на врата суморног ми срца

Сјећање једно удара и чека

Кô друг и сабрат, као душа нека

Што са мном плаче и у болу грца.

Опише мене... Ми бјесмо у рају,

Јабуке слатке берући са грана...

Док славуј пјева и звијезде сјају

И расипа се мирис јоргована.

ЉУБАВ

О, да ми је нешто па да будем река,

Па да течем испред твоје куће мале;

Певајући теби, да разбијем вале

о прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком

Да захватиш воде, да ти зграбим руке,

Пригрлим те себи у своје клобуке,

И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда,

Као нимфа моја, да почиваш свагда,

И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те,

Само моје све дубине и све куте

Да лепота твоја осипље и греје.

1923.