Алекса Шантић

Тако на врата суморног ми срца

Сјећање једно удара и чека

Кô друг и сабрат, као душа нека

Што са мном плаче и у болу грца.

Опише мене... Ми бјесмо у рају,

Јабуке слатке берући са грана...

Док славуј пјева и звијезде сјају

И расипа се мирис јоргована.

ЉУБАВ

О, да ми је нешто па да будем река,

Па да течем испред твоје куће мале;

Певајући теби, да разбијем вале

о прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком

Да захватиш воде, да ти зграбим руке,

Пригрлим те себи у своје клобуке,

И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда,

Као нимфа моја, да почиваш свагда,

И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те,

Само моје све дубине и све куте

Да лепота твоја осипље и греје.

1923.

НАШ СТАРИ ДОМЕ

Наш стари доме, како си оронô!

Капије твоје нико не отвара,

По њима мирно црв дубе и шара —

Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште

Икона виси, прашљива и сама,

И у ме гледа и шапће из рама

о до6у среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,

Овдје је с душом полетила мисô

Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?

На моје срце гробна земља пада,

И ја се рушим кô ти, доме стари...

1906.

Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...

Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,

По косама мојим попануло иње...

Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?

Зар не чује нико: све јаче и јаче

Крв наших отаца како љуто плаче

И како се тресу оне кости мртве?

Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигде уставити нико!

Народ је ови умирати свикô —

у својој смрти да нађе лијека.

Све тако даље, тамо, до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с вама!

БАЛАДА
''Кажи ми, дете, што си се покрио

Земљом и травом? Зар ти хладно није?''

''Не, мати. Овде тако топло ми је

Ко да уз наше огњиште бих био.''

''Прени се. Пођи својој родној луци —

Кућа те чека, моја славо жива.''

''Не могу. Ту се тако слатко снива

Кô да на твојој заспао сам руци.''

''Вај, рано ли те сан студени срете!

Када ћеш из те постеље оловне

Устати, сине?'' — ''У моравске чете

Када ме, мајко, нова труба зовне.''

''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда,

А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци,

Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци,

На небо, за вас да набере звезда''...

1913.

Све види и чује. И понори туге

Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,

Сад колеба ћути, и сад, место дуге,

Као паучина сврх ње виси тама