Miroslav Antić

ХВАЛА ТИ, ЗЕМЉО
Хвала ти, земљо, шта си ме смогла

и, наопаког, људски разумела.

Што нисам могао, ти си могла.

Што нисам умео, ти си умела.

Хвала ти, земљо, што си ме родила

и око мене чудеса свила.

Хвала ти што си ме ка сунцу водила.

Што нисам био, ти си била.

Хвала ти што си ме бесом надојила,

и лепим мирисом твојих цветова.

Хвала ти што си ми гроб искројила

да будем колевка нових светова.

Хвала ти што си се уз мене борила.

Хвала ти што си ми душу отворила.

Хвала ти што си слободу створила

и са мном вечност изговорила.

Поштуј ово мало тренутног тренутка.
После има само вечне вечности.

Мислиш: не знају да помилују меко
ови прсти квргави,
огрубели и грбави?

И умрећу, ал’ ти рећи нећу
да си живи споменик
најлепше моје љубави.

Кад заплачем, плакао сам у себи.
Унутра.
Споља сам се увек шерет правио.

Маме мене свакојака чуда,
a никако да погодим: куда.
Таман стигнем ја у једно куда,
друго куда зове однекуда.

Шта ти мислиш: да ја чекам
да ме увек неко чека?

Чекај душу – не чекај човека.

Кад те будем у најлепшем Сутра срео,
за душу ми попиј гутљај старог вина.

Ја сам тај што ноћу, кад и не знаш,

на твој јастук и у твоју косу

спушта милијарду милијарди

мокрих и недодирнутих пољубаца.

Треба да се живи за све оне

што су мртви.

Треба да се живи за све оне

што ће да се роде.

Треба да се живи због свих жртви.

Бивших и будућих жртви.

Треба да се живи у име сећања.

И слободе.