Iria G. Parente

Свакога дана, када би се насмешила, када би рекла да је добро, да је све у реду, то је све мање била лаж.

Било је скривене светлости у сунчаним поподневима у парку, у прескакању барица по кишним јутрима, у бакиној храни, у шалама њених другарица. Чак и у цртежима на маргинама њених књига. Њени мрачни дани удаљили су јој пажњу од гомиле ствари које су је очаравале. Ствари које је требало нагомилати под креветом како би се сва чудовишта склонила у ћошак, што их неће спречити да је поново плаше, али ће им то свакако отежати.

Алма није заборавила да је чудовишта прогањају, али се барем могла претварати, између два снопа ухваћене светлости, да им је свакога дана све теже и теже доступна

Алма је била веома уплашена док је гледала себе претворену у живу сенку. Била је ту, тик испред ње, и схватила је да се највише на свету плашила да се не претвори управо у то. Да буде маса мрака, без осмеха, сјаја и боје.