Iria G. Parente

Свакога дана, када би се насмешила, када би рекла да је добро, да је све у реду, то је све мање била лаж.

Било је скривене светлости у сунчаним поподневима у парку, у прескакању барица по кишним јутрима, у бакиној храни, у шалама њених другарица. Чак и у цртежима на маргинама њених књига. Њени мрачни дани удаљили су јој пажњу од гомиле ствари које су је очаравале. Ствари које је требало нагомилати под креветом како би се сва чудовишта склонила у ћошак, што их неће спречити да је поново плаше, али ће им то свакако отежати.

Алма није заборавила да је чудовишта прогањају, али се барем могла претварати, између два снопа ухваћене светлости, да им је свакога дана све теже и теже доступна

Алма је била веома уплашена док је гледала себе претворену у живу сенку. Била је ту, тик испред ње, и схватила је да се највише на свету плашила да се не претвори управо у то. Да буде маса мрака, без осмеха, сјаја и боје.

Али тога дана је погледала испод кревета јер се осетила храбром.

А осетила се храбром зато што није била сама.

„Мама ми помаже. Другарице ми помажу. Ловкиња ми помаже. Много људи ће ми помоћи да вас победим. Иако покушавате да ме убедите да не могу да победим јер немам никога, то није истина. И зато ћу вас отерати. Зато ћу бити јача.“

Да будеш ја, то је најбоље што може да ти се деси, Алма“, промумлао је мрак. „Свет ти вуше неће бити потребан. Научићеш да ништа није вредно труда и престаћеш да се трудиш. Све ће бити лако ако престанеш да се бориш.“

„Бити ти, веома је тужно. А ја могу да се осећам тужно, али не желим да будем тужна особа