Vladar iz senke

Uče nas da brojimo sekunde, minute, sate, dane, godine... ali niko nas ne uči da cenimo važnost jednog trenutka.”

Kada se govori o nestalim osobama, svi navode statistike. Ali nema mnogo svrhe nabrajati brojke ni objašnjavati da svakog dana nestane u proseku 21 osoba na milion stanovnika - to su podaci koji se obično objavljuju po novinama. Ono o čemu nikada ne pričamo jeste da ne znamo koliko je tih nestalih u našoj blizini u ovom času. Gledamo ih u autobusu, na ulici, po prodavnicama. Posmatramo ih i ne znamo da su to nestale osobe.

A i oni, skriveni iza svog lažnog identiteta, posmatraju nas.

Zato za ovu knjigu pre svega zahvaljujem mom anonimnom dopisniku, bilo istinito ono što mi je napisao ili ne, a zahvaljujem i njegovom mačoru Kairusu. Gde god da si i ma šta da radiš, nadam se da je vredelo to što si učinio.

Donato Karizi

Najzad je otvorila kartonske korice. U njima je bila samo jedna fotografija.

„Snimljena je na mestu ubistva”, objasni joj on.

Mila je prepoznala sobu 317 - tamnocrvene tapete i tepih iste boje, sa krupnim plavim cvetovima. I krevet je bio onakav kakvog se sećala.

Na zidu je visilo raspeće, a na komodici je stajala Biblija. Nije bilo onog mutnog žućkastog sjaja i patine prošlosti, jer su u to vreme kroz tu sobu prošli tek malobrojni gosti i malo ih je spavalo u toj posteljini. Sve je još delovalo prilično novo i neistrošeno. Na pragu je stajalo nekoliko hotelskih službenika: bio je tu mali crnac nosač u uniformi s bordo i belim prugama, kao i nekoliko sobarica s belim kapicama i keceljama.

Sve je delovalo prilično pristojno: Hotel Ambrus još nije postao mesto za slučajna svraćanja i tajne sastanke.

Kao što je Beriš i rekao, bila je to fotografija sa mesta zločina s brojnim policajcima i tehničarima zanesenim u posao koji su obavljali.

Žrtva je ležala na postelji, prekrivena od glave do pete čaršavom natopljenim krvlju. Malo dalje se videla jedna uplakana desetogodišnja devojčica, pripijena uz policajku koja je pokušavala da je izvede iz sobe.

To je svakako bila Silvija. Kraj njih je stajao mladi Stefanopulos, koji je nešto govorio koleginici - verovatno kako da se pobrine za dete.

Mila je i dalje proučavala sliku. Svi su se bavili svojim poslovima, osim leša na postelji.

Samo je jedan čovek gledao pravo u objektiv.

Bio je u uglu sobe, a i u uglu fotografije, i u ruci je držao ključ s metalnom kuglom, na kojoj je bio urezan broj 317. Na sebi je imao tamnocrvenu livreju hotelskog portira. Na licu mu se mogao videti ležeran osmeh. Čovek koji je pozirao fotografima bio je Šaptač!