Vladar iz senke

Uče nas da brojimo sekunde, minute, sate, dane, godine... ali niko nas ne uči da cenimo važnost jednog trenutka.”

Kada se govori o nestalim osobama, svi navode statistike. Ali nema mnogo svrhe nabrajati brojke ni objašnjavati da svakog dana nestane u proseku 21 osoba na milion stanovnika - to su podaci koji se obično objavljuju po novinama. Ono o čemu nikada ne pričamo jeste da ne znamo koliko je tih nestalih u našoj blizini u ovom času. Gledamo ih u autobusu, na ulici, po prodavnicama. Posmatramo ih i ne znamo da su to nestale osobe.

A i oni, skriveni iza svog lažnog identiteta, posmatraju nas.

Zato za ovu knjigu pre svega zahvaljujem mom anonimnom dopisniku, bilo istinito ono što mi je napisao ili ne, a zahvaljujem i njegovom mačoru Kairusu. Gde god da si i ma šta da radiš, nadam se da je vredelo to što si učinio.

Donato Karizi

Najzad je otvorila kartonske korice. U njima je bila samo jedna fotografija.

„Snimljena je na mestu ubistva”, objasni joj on.

Mila je prepoznala sobu 317 - tamnocrvene tapete i tepih iste boje, sa krupnim plavim cvetovima. I krevet je bio onakav kakvog se sećala.

Na zidu je visilo raspeće, a na komodici je stajala Biblija. Nije bilo onog mutnog žućkastog sjaja i patine prošlosti, jer su u to vreme kroz tu sobu prošli tek malobrojni gosti i malo ih je spavalo u toj posteljini. Sve je još delovalo prilično novo i neistrošeno. Na pragu je stajalo nekoliko hotelskih službenika: bio je tu mali crnac nosač u uniformi s bordo i belim prugama, kao i nekoliko sobarica s belim kapicama i keceljama.

Sve je delovalo prilično pristojno: Hotel Ambrus još nije postao mesto za slučajna svraćanja i tajne sastanke.

Kao što je Beriš i rekao, bila je to fotografija sa mesta zločina s brojnim policajcima i tehničarima zanesenim u posao koji su obavljali.

Žrtva je ležala na postelji, prekrivena od glave do pete čaršavom natopljenim krvlju. Malo dalje se videla jedna uplakana desetogodišnja devojčica, pripijena uz policajku koja je pokušavala da je izvede iz sobe.

To je svakako bila Silvija. Kraj njih je stajao mladi Stefanopulos, koji je nešto govorio koleginici - verovatno kako da se pobrine za dete.

Mila je i dalje proučavala sliku. Svi su se bavili svojim poslovima, osim leša na postelji.

Samo je jedan čovek gledao pravo u objektiv.

Bio je u uglu sobe, a i u uglu fotografije, i u ruci je držao ključ s metalnom kuglom, na kojoj je bio urezan broj 317. Na sebi je imao tamnocrvenu livreju hotelskog portira. Na licu mu se mogao videti ležeran osmeh. Čovek koji je pozirao fotografima bio je Šaptač!

Ona i kapetan su bili povezani od samog početka. Ali gde su se upoznali?”

Beriš zaustavi dah. „U sobi 317 hotela Ambrus.”

Mila začuđeno podiže obrve.

„Za vreme one naše prve posete hotelu, portir nam je pominjao neki krvavi događaj od pre trideset godina. Mi smo tu priču sasvim zanemarili, jer se to dogodilo oko deset godina pre početka nestanaka insomničara. Tu smo pogrešili.”

„A šta se desilo u toj sobi pre trideset godina?”, upita Mila s oklevanjem u glasu.

„Jedno ubistvo.” Beriš se trudio da ne pokaže koliko ga ta priča potresa. „Hotel je bio tek otvoren. Jedne noći je u tom hotelu neka žena izmasakrirana nožem. Ali ono što je sve pogodilo i privuklo pažnju javnosti bila je činjenica da je ubistvu prisustvovala njena ćerka: devojčica se spasla od pobesnelog ubice tako što se podvukla pod krevet.”

„To je bila Silvija.” Rekla je to glasom govornog automata.

Beriš klimnu glavom da to potvrdi. „Pošto je mogla da prepozna počinioca, rešeno je da se devojčica uključi u program zaštite svedoka i Stefanopulos se pobrinuo za nju.”

Sećaš li se šta sam ti ispričao o pretpostavci zla?”

„Da dobro i zlo nisu odvojeni, već postoje istovremeno i mešaju se.”

„Tačno. Komponentu dobra predstavlja Stefanopulos. Kao što već znaš, pre dvadesetak godina, kapetan je počeo da zloupotrebljava Program zaštite svedoka i da pomaže ljudima da nestanu. To su sve bile osobe koje su, po njegovom mišljenju, zasluživale drugu šansu. U

osnovi tog razmišljanja bila je ideja da svi ti ljudi treba da počnu život iz početka... Zbog toga im je davao novi identitet i dovoljno novca, a i obezbeđivao mesto za život negde gde ih niko ne poznaje i ne zna za njihove grehe.”

„Stef je bio dobar čovek.” Mila ga je uporno branila, jer ju je vređala svaka sumnja u starog kapetana.

„On je verovao da je dobrotvor, ali je imao iskrivljenu sliku stvarnosti, a to se s vremenom samo pogoršalo.” Beriš nije rekao da se njegova psiha zapravo raspala, ali je to bio smisao njegovih reči. „Na kraju je uvrteo sebi u glavu da služi sili mnogo jačoj od njega samoga. I kad je video da nešto ne štima u njegovom sistemu, nije javno istupio i ispričao istinu. Zato su u međuvremenu ljudi kao Valin i Vinčenti mogli mirno da ubijaju koga žele. Jedino konkretno što je učinio da zaustavi seriju ubistava bilo je to što nas je povezao kada te je poslao kod mene.”

Mila uzdahnu kao da se slaže s njim. „Želeo je da mi rešimo slučaj jer možda ni sam nije znao šta se zapravo događa.”

„Da bi saznao šta se dešava, pošao je za nama u Kairusovo skrovište. Kada smo ga otkrili, zapalio je sve da bi uništio tragove.”

Policajka ga upitno pogleda, a zatim i glasno reče: „ A šta je to što on pre mnogo godina nije predvideo?”

„Jedan element zla uvukao se u njegov filantropski plan. Tu se opet javlja pretpostavka zla.” Beriš malo zastade. „Imamo dva propovednika

- jedan želi da čini dobro, a drugi propagira zlo. Zlu komponentu ovde predstavlja Silvija.” Još uvek mu je bilo teško da joj izgovori ime. „On ju je izabrao da bude ključni svedok u slučaju Kairusa i da pogrešno usmeri istragu. Ali Silvija nije bila onakva kakva nam se činila. Osim što

je odgajila posinka piromana, služila se ljudima kojima je Stef pomogao da nestanu. Ona je bila njegova senka i radila mu je iza leđa, a on to nije primećivao. Povezala se sa osobama za koje je kapetan mislio da im pomaže. Uspela je da ih privuče kultu

Živi koji ne znaju da su živi. I mrtvi koji ne mogu da umru.

A tu su i ovi iz sobe broj trinaest”, reče čuvar kao da mu čita misli.”

Bile su to anonimne žrtve nerešenih ubistava.

„Kada je reč o ubistvima, zakon predviđa da telo koje može biti dokaz ostane ovde sve do identifikacije žrtve”, napomenu čuvar. „Ubica ne može biti osuđen ako se ne dokaže da je ubijena osoba zaista postojala. Ukoliko se ne zna ime, telo je jedini dokaz nečijeg postojanja.

Zato vreme čuvanja takvih tela nije ograničeno. To je jedna od onih zakonskih zvrčki koje advokati toliko vole."

Dakle, dok se ne dokaže zločin kao uzrok smrti, telo ne može bitl uništeno ili ostavljeno da istrune. Beriš je znao da bez tog paradoksa ni on sada ne bi bio ovde.

„Mi ih zovemo spavači.”

Bili su tu muškarci, žene, deca, svi redom nepoznati, za čije ubistvo još niko nije bio okrivljen. Godinama su čekali da se neko pojavi i oslobodi ih prokletstva sličnosti sa živima. Kao u nekoj morbidnoj bajci, bilo je samo potrebno izgovoriti čarobnu reč.

Njihovo ime.

Izazivate li vi Boga ili Ðavola, agente?”

„Uz Ðavola se ne može pobediti.”

Pretpostavka o zlu tvrdi: Dobro nekih ljudi zlo je za druge, a važi i obrnuto.

ponekad treba sići do dna pakla, da bismo saznali istinu o sebi.”