Kao reči na vetru

„S njom mogu imati život kakav želim.“ Izgledao je zadubljeno u misli. „Normalan, sređen porodični život.“

Osetila je slab ubod bola. „A ja šta sam?“ Nasmešila se. „Nakaza?“

Sem se nasmejao. „Ti si drugačija, Noel. Divno drugačija. Ti nikada nećeš želeti veliku kuću sa belom tarabicom, dvoje dece i psa.“

„Kako ćemo bez nje?“, reče on.

„Najbolje da Bea i ti prestanete s bebama, eto kako.“

Džejms se iscerio. Izrastao je u zgodnog i lepog muškarca, sa onom vrstom osmeha koja izaziva da mu se takođe osmehneš. „Prekasno“, reče.

Noel se podbočila i zagledala u njega. „Opet? Šta ćete s toliko dece?“

Džejms sleže ramenima. „Volećemo ih“, odgovorio je.

Ljudi imaju pravo na svoje izbore, Noel, kazala joj je majka kad je Noel poslednji put kritikovala Beu što je ponovo trudna.

Advokat bi joj rekao da čeka, u to sam sigurna, ali ovo je bilo drugačije. Ovo su dve majke. I dve ćerke.

Sutra nam nije obećano. Nikom od nas.

Moj otac je bio odličan advokat, ali uvek je usporavao stvari u slučajevima svojih klijenata. Kladim se da je i Ijan isti takav. Tata je uvek hteo da sve ide polako. Da se ništa ne požuruje.

„Ponekad ljudi drže stvari u sebi

Čak i oni koji su nam najbliži. Nikad ih stvarno ne upoznamo.“