Dragan Velikić

„Veliko i uzvišeno. Veličanstvena knjiga.“
— Peter Handke

„Smrt jednog srednjoevropskog pisca u egzilu izazvaće pažnju čitalaca u ovom izuzetnom Velikićevom delu koje karakteriše harmonija fragmenata. Moćna, izuzetno bogata i delikatna narativna inteligencija svrstava Danteov trg uz dela Roberta Muzila, Itala Zveva ili Danila Kiša.“
— El Pais

„Kao i u prethodnim Velikićevim romanima, junaci tkaju analogne i često ukrštene sudbine osujećenih srednjoevropskih građana i intelektualaca; topografija je veoma raznolika, ali i prepoznatljiva (Pula, Trst, Beograd, Nemačka, Austrija, Amerika…); vremenske koordinate radnje se stalno smenjuju, a najuzbudljivije stranice ove razuđene priče o migraciji i emigraciji su stranice na kojima se čitalac prepušta čarima oslobođenog jezika.“
— Tihomir Brajović

„Priča o svojevoljnoj izolaciji okvir je za Velikićeve melanholične ali i strasne meditacije o „poslanstvu“ literature, o velikim piscima poput Nabokova, Kanetija, Džojsa…“
— Aleš Debeljak

„Konačno jedna knjiga koja ne nameće dosadnu zabavu, nego pruža dubinski osećaj svih ograničenih, manjih i većih životnih staza, knjiga, koja i pored tragičnih i ponekad sopstvenom krivicom izazvanih poraza, prikazuje život kao nešto veliko i veličanstveno. Knjiga, koja taj osećaj projektuje u budućnost.“
— Peter Handke

Najuži izbor za Ninovu nagradu.

U književnom univerzumu Dragana Velikića, satkanom od sudbina njegovih mediteranskih junaka koji, u vrtlogu istorije i traganju za izgubljenim identitetom, domišljaju pravu istinu o svojoj zemlji — roman Severni zid zauzima posebno mesto koliko na planu asocijacija i metafora, toliko i na fonu balkanskog fatuma s kraja XX veka i izbegličkog mentaliteta nekadašnjih Jugoslovena.

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade
Angažovan kao kolumnista i uvek aktuelan ne samo kao pisac nego i kao esejista, Dragan Velikić u novoj knjizi kritičkih osvrta na društvene i političke apsurde u Srbiji ostaje veran svojoj nepoštednoj anatomiji nemorala, beščašća i afera koji potresaju našu svakodnevicu. Pedesetak malih priča u ovoj knjizi seciraju jednu, po autorovom uverljivom i zdravorazumskom rezonu, raštimovanu i zalutalu državu na raskrsnici svetova i vrednosti koje je napustila…
„Velikić tuguje. Nad ruinama građana, prestonice i ’takozvane republike Srbije’. Detaljno čita smrtovnice svemu, osim profitu. U izabranim kolumnama ne štedi čitaoce — jer ne štedi ni bratstvo milijardera, a ponajmanje neprepoznatog i nepriznatog huligana. I nije slučajno da soko zove lastu. Iz kolumni je jasno da je soko mučki ubijen. Kao i orao na grbu. Ali, Velikić hrani nadu i, čini se, iz te ljubavi greši. Da li je zaista vlast ’prešla granicu posle koje više nema povratka na mekši režim represije’?“
— Jelena Obućina
„Jedan od opsesivnih motiva Dragana Velikića jesu, recimo, srpski vlakovi. Nimalo slučajno, zato što ništa kao željeznice ‒ definirane strogim koordinatnim sustavom voznog reda ‒ ne pokazuje tako precizno mjeru sunovrata neke države. I zato što ništa kao raspad željezničkog sustava ne može tako uznemiriti i užasnuti nekoga s opsesivno-kompulzivnim osjećajem za red i sustav. Zlosretna Glavna beogradska stanica, izmještena s gradilišta barnumovskog Waterfronta na topčidersku periferiju, stoga je možda i najčešći Velikićev opsesivni motiv: ’Ista pamet koja je smislila Prokop kao središte beogradskog železničkog čvora, projektuje metro koji povezuje dva nigde. Pa još prodaje karte za to ništa koje vodi u nigde, a putovaće se nikada.’“
— Boris Dežulović

Viktor fon Domaševski, zaboravljeni arhitekta i graditelj, u Velikićevoj povesti mogao je da postane i neimar luke u Puli, ali je sticajem okolnosti uklonjen sa tog važnog zadatka i sveden na graditelja samo jedne skladišne zgrade. U mašti pripovedača on postaje istinski tvorac svega bitnog u pulskoj luci. Jer sve, pa i geografija i ekonomija života, da ne govorimo o istoriji, proizvod je subjektivnog doživljavanja sveta Velikićevih junaka. – Žarko Radaković
Čar ovog romana je u nizu malenih komada iskopina. Tok radnje se ne može prepričati. Jer bilo bi to kao prenošenje sna rečima. Mađutim, Velikić je baš u tome uspeo. On gradi sugestivnu prozu iz pojedinačnih, jakih slika i metaforičkih scena neposredne izražajnosti. – Jörg Magenau, Frankfurter Allgemeine Zeitung
Dosije Domaševski je još jedan Velikićev pogled na Beograd, ali Beograd koji ne prećutkuje da je dugo imao Bulevar Revolucije. Sa druge strane, između Beograda i Pule, između dve krajnje tačke jednog metežnog a pustog ostrva, postupak nespominjanja donosi snažno prisustvo naše sasvim opipljive tragedije. Melanholija glavnog junaka pokriva mnoge geografije nenapisanih života. Ovaj roman uz zrelost izvojevanu radom poseduje i moć krika. – Vule Žurić
Pripovedač se kreće ka svome cilju, a čitalac se nada da se to neće dogoditi, kako bi magija Velikićeve proze što duže potrajala. Dosije Domaševski je još jedan dokaz da trenutno najuzbudljiviju književnost u istočnoj Evropi pišu Poljak Andžej Stasijuk, Mađar Laslo Darvaši, Čeh Johim Topol, i srpski pisac Dragan Velikić. – Gabriela Jaskulla, Nord Deutsche Rundfunk

U književnom univerzumu Dragana Velikića, satkanom od sudbina njegovih mediteranskih junaka koji, u vrtlogu istorije i traganju za izgubljenim identitetom, domišljaju pravu istinu o svojoj zemlji – roman Severni zid zauzima posebno mesto koliko na planu asocijacija i metafora, toliko i na fonu balkanskog fatuma s kraja XX veka i izbegličkog mentaliteta nekadašnjih Jugoslovena.
Romani Dragana Velikića istrajno su i opsesivno variranje teme o neutaženoj čežnji ličnosti da se otme delovanju velikih mehanizama Istorije, Ideologije i Politike. Stilski gotovo besprekorno napisan, Severni zid nudi naročitu vrstu zadovoljstva u tekstu.
Tihomir Brajović
Temeljno i romamsijerski lukavo, mnogostruko i u nesvakidašnjoj mešavini lirske ironije i epske fragmentarnosti, pomalja se duž bedema Severnog zida ključni motiv (velike) srpske literature ovog veka, seoba, emigracija… motiv Crnjanskog, Pekićevskih torbarskih Simeona, Kišovih internacionalista i sanjara po „gulazima“. Smrt, u Velikićevom romanu, pokreće priču, ali je izgnanstvo i pustolovina – ne najmanje pustolovina pisanja – hrane i nose. Vreme istorije i vreme individue spajaju se kroz suptilno korišćenje ne samo proznih tekovina Moderne, već i kroz (apokrifnu, domišljenu) alegoriju iz biografije njenih velikana.
Svetislav Jovanov
Severni zid je blistavo komponovan roman rafinirane strukture koji sadržinski pokriva čitav dvadeseti vek. „Sudbine se ponavljaju.“ Ta lapidarna rečenica koju izgovara Velikićeva junakinja nukleus je ovog romana. Severni zid je poema o svakodnevicama u nemirnim vremenima koje Velikić bravurozno transformiše u književnost.
Oliver Jungen

„Nesvakidašnja porodična priča, sa odviše odsutnim očevima i suviše prisutnim majkama…“ Vreme
Izvanredan roman koji potvrđuje da se ovaj autor i dalje razvija unutar koordinata svog književnog sveta i da demonstrira izuzetnu pripovedačku i jezičku kulturu, gotovo savršeno izbrušen stil i fascinantan osećaj za slikovit, upečatljiv detalj. Pisac verno prati i „nadograđuje“ svoje autorske opsesije, od „malih“ opredmećenih simbola svakodnevice, preko vozova i tramvaja, i dakako gradova: Beograda, Zemuna, Budimpešte, Beča, Bostona…
Teofil Pančić
Novi roman Dragana Velikića je ljubavna i životna priča iz vremena tranzicije i postjugoslavenskog očaja, lijepo pogođene atmosfere, pomalo obilježen onim kunderijanskim fluidnim osjećajem litosti (riječ neprevodiva, ali se prenosi kroz europske jezike). Bonavia je dobra, univerzalno komunikativna knjiga, čiji je naslov posvećen istoimenome, slavnom riječkom hotelu, a njezin autor još jednom se zasluženo potvrđuje kao jedan od europski poznatijih i prevođenijih južnoslavenskih pisaca, koji uživa veliki ugled na Starom kontinentu.
Miljenko Jergović
Bonavia (što, uzgred, znači „srećan put“) priča je o odlascima, o ratu u kojem nismo učestvovali, o posledicama raspada Jugoslavije koje se danas svi stide, o sudbinama onih koji izlaz vide u odluci da ostanu ili pobegnu što dalje od „rodne grude“, „ognjišta“, „dedovine“… Jezički besprekorno napisan i, istovremeno, najličniji roman jednog od naših najprevođenijih savremenih autora, dobitnika najvećih domaćih literarnih priznanja.
Srđan V. Tešin

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade
Nagrada Miloš Crnjanski

„Roman počinje suvoparnim navođenjem podataka iz lične karte glavnog junaka, neuropsihijatra Bruna Gašparinija, da bi odmah eksplodirao u vatromet pripovesti, likova, događaja iz najrazličitijih vremena, koji se istovremeno prepliću — poništavajući svaku hronologiju — u kamenu, u uzvišenim i oronulim palatama, u rimskim ruševinama i austrougarskim vilama, ali pre svega u glavi glavnog junaka. Ispovesti pacijenata — u staroj Palati Orlando pretvorenoj u azil za duševne bolesnike — na kraju toliko šire doktorovu psihu, dovode do toga da gubi smisao za prostorno-vremenske odnose.“
— Klaudio Magris
„Via Pula svedoči o visokom stepenu artizma, estetiziranja u dobrom smislu te reči, počevši od odnegovane rečenice i izbrušenog izraza. More Velikićevo istinski diše. Pula se nameće kao primorski, mediteranski grad. Ali ne na način turističko-kičerski. Pula hvata za gušu kao grad egzila, od vremena davnih do najnovijih. I sve više nas osvaja glavni junak Bruno Gašparini sa svojim pacijentima i susretnicima — usred ringišpila slučajno sabranih ljudi koji se svaki čas uključuju u nove vožnje.“
— Sveta Lukić
„U nizu fragmenata u kojima se mijenjaju vremenski planovi Velikić eruditski i u fantazmagoričnim obrisima opisuje svojevrsnu antikroniku, punu zanimljivih detalja biografske i kulturološke naravi (npr. stalna prisjećanja na Džojsov boravak u Puli). Velikićeva Via Pula bez teškoća ulazi u glavnu kompoziciju naše suvremene proze.“
— Igor Mandić, NIN 1988.

„Laž, manipulacija, pretnja i korupcija – četiri jahača srpske apokalipse!“

Koliko god situacija bila beznadežna, na svakom pojedincu je da odluči da li će zauvek ostati zatočenik ludila, ili će pokušati da nešto promeni na sebi. Za početak iskoračiti iz prvog lica množine. Da bi se to desilo, potrebno je pribeći mentalnoj radnji koja se zove: razmišljanje. Tako se polako stvara ličnost. Ona obitava u prvom licu jednine.

Spreman da okom kolumniste secira socijalne, moralne, kulturne, političke i druge prilike i neprilike u društvu i „dostignuća“ vladajuće elite, Dragan Velikić ovim malim esejima postiže ono što ne može kao pisac: da angažovano i neuvijeno ukaže na svakodnevne bolesne pojave već godinama prisutne u zemlji Srbiji. On pritom ne zaobilazi ni „kontroverzne biznismene“ i „žestoke momke“ koji iza kulisa vuku konce političke igre, ni brojne neprirodne i zdravom razumu neprihvatljive postupke lokalnih moćnika i estradnih veličina, ni „mračne figure srpske i jugoslovenske istorije koje više od jednog veka indukuju sukobe“, ni obezvređene medije i primitivne, bezobzirne, bahate i zaluđene pojedince i njihovo javno delovanje, ni afere i skandale koji ostaju bez epiloga i odgovarajuće društvene reakcije.

Knjiga stida i opomena.

„Slučaj Bremen sadrži rečenice koje su toliko jake da ih ni jedan prevod ne bi mogao zamutiti. Imamo posla sa piscem koji je poeta doctus. Dragan Velikić stilski savršeno ostvaruje atmosferu nekoliko epoha. Ovo je jednostavno najbolja knjiga koju sam pročitao poslednjih godina.“ Klemens Rutner
„Slučaj Bremen je priča o jednoj porodici u olujama 20. veka. Velikić proučava geografiju Evrope koja je „po ko zna koji put postala istorija“. Radnja romana odigrava se u vremenskom periodu od Prvog svetskog rata pa sve do raspada Jugoslavije. U prostoru je to od Odese do Beograda, od Subotice do Marijenbada, od Budimpešte do Bremena, i preko Atlantika sve do Milvokija. Međutim, Velikić nije napisao istorijski roman. On ne rekonstruiše mesta i vremena, nego ih sinestetski oživljava u imenima ulica i hotela, u mrežama pruga vozova i tramvaja, kroz sudbine svojih junaka.“ Herman Valman
„Ono što za glavnog junaka Slučaja Bremen ostaje tajna, nakon njegove smrti u saobraćajnoj nesreći, za čitaoca biva otkriveno na kraju romana. Motivom zamene identiteta razrešava se „slučaj Bremen“ u maniru trilera holivudskih filmova.“ Marijana Milošević
„Ovaj Velikićev roman ispisan je prepoznatljivim autorskim rukopisom koji je obeležen brigom za detalj, scenu i štimung.“ Tihomir Brajović
„Junak Velikićevog romana Ivan Bazarov izgrađuje svoj život koristeći se pričama drugih, svog očuha, majke, dede, ljubavnice Olivere, oca nestalog u logoru kraj Bremena… Na taj način on pokušava da se sakrije od sopstvene sudbine, u jednom srednjoevropskom prostoru priče koji obuhvataju Petrograd, Bremen, Rijeka, Trst, Karlsbad/Karlove Vari i Odesa, gde se život odvija više u dubinama ljudi nego na površini njihovih rascepkanih sudbina.“ Mihajlo Spasojević

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade
Poslednji jugoslovenski roman
„Kao neki od Le Kareovih junaka, Velikićev Marko Delić gradi svoj novi identitet istovremeno stvarajući sopstvenu novu prošlost i pripremajući se za buduću špijunsku karijeru. Astragan je jedan od prvih romana srpske književnosti koji je pisan iz perspektive poraza jednog ideološkog obrasca.“ Nenad Šaponja, Polja
„Astragan bismo mogli odrediti kao porodičnu sagu (priču o rodoslovlju) i, istovremeno, kriminalistički roman. Knjiga je to o tamnom ogledalu u čoveku. Veoma je teško ovaj roman mozaičke, mrežaste strukture i visoko doterane ’stilističke naravi’ svesti na neki određeni svetonazor. Reč je o čitkom, komunikativnom štivu, koje odmah uspeva da ovlada pažnjom čitaoca.“ Dragan Jovanović Danilov, Duga
„U pozadini Velikićevog Astragana stoji jedno sumorno viđenje istorije, sveta i čovekove sudbine. Čitalac spoznaje da ovim svetom i našim sudbinama ne upravlja nikakvo dobro Proviđenje, niti Ideja koja vodi istoriju ka srećnom kraju već, naprotiv, zle sile i prema ljudskoj sudbini ravnodušni zakoni istorije.
Sugestivnosti Velikićeve priče doprinosi njegovo majstorsko preplitanje suve dokumentarnosti i fikcije. Poput alhemičara on nam banalni dokument preobražava u mitski simbol, sublimacijom ga uzdiže do fantastike, a fantastične pojave magijom pera pretvara u svakodnevne, nepobitne činjenice.“ Žarko Trebješanin, Književnost
„Astragan je brza, gotovo filmski dinamična pripovest o političkom koliko i seksualnom obmanjivanju, koja se odvija između Beograda i jadranske obale. Pisac vešto umeće navode i izreke u svoju priču, što donekle upućuje na Kunderin postupak, ali Velikić nije ničiji učenik nego samosvojan pisac originalnog glasa.“ Mark Thompson, The Guardian

Ninova nagrada 2007. godine.
„Velikić je svoj „roman-omnibus“ realizovao u tri veoma asimetrična poglavlja. U prvom je narator Danijel, ostareli dirigent, koji ispoveda svoj život. U drugom poglavlju, koje je okosnica romana, njegov će se slušalac pojaviti na sceni: Rudi Stupar, mladić iz vojvođanske varoši, nesuđeni glumac. Treće poglavlje samo je kratki appendix, u kojem junaci koji defiluju romanom iz svog, do tada nečujnog glasa svode račune s Rudijem. Možda je najveća vrlina Velikićevog pisanja, koja je uvrhunila baš u ovom romanu, njegovo izvanredno prefinjeno osećanje za „životni“ detalj koji prikazuje i priziva sa gotovo šamanskom moći materijalizacije.“ Teofil Pančić
„Dragan Velikić napisao je onu vrstu romana u kojem svako može naći svoj roman. Ruski prozor je briljantna, samoironična analiza malograđanina. Prust, ali sa humorom. Svaki iskreni čitalac na ovim stranicama prepoznaće malograđanina u sebi. Priznajem, ja jesam.“ Jovan Ćirilov
„Velikić je savršeno otporan na književne mode, kako one globalne, tako i naše lokalne. Stilska sredstva kojim je ispričana njegova priča u Ruskom prozoru svakako nisu iz sezone proljeće–ljeto. Poput mnogih velikih pisaca, Velikić je svoje djelo stvorio u otporu prema onome što jest glavna matica jedne književnosti i kulture.“ Miljenko Jergović

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade

Jednog majskog jutra 2020. godine bečka policija je zakucala na vrata stana mladog psihijatra Pavla Marića. Optužen za trovanje kolega u Centralnoj bolnici, Pavle će se naći u pravosudnom limbu. Posle sedamdeset dana koje provodi u istražnom zatvoru sudski proces se nastavlja dok se pred čitaocem odmotava klupko neslućenih manipulativnih niti koje su Pavla učinile nevinom žrtvom u rukama više sile.

Dragan Velikić maestralno slika portret evropskog ustrojstva, pravosudnog sistema u kojem postoje privilegije za jedne i slepe ulice za druge. Kako pojedinac može da se odbrani u takvim okolnostima, na koju meru je sveden ljudski život kada se neočekivan splet uticaja, moći i ćiftinstva udruže protiv njega — pitanja su filigranski utkana u nijansiran portret porodičnih odnosa koji se čita kao najuzbudljivija krimi priča.

„Veliko i uzvišeno. Veličanstvena knjiga.“ Peter Handke
„Smrt jednog srednjoevropskog pisca u egzilu izazvaće pažnju čitalaca u ovom izuzetnom Velikićevom delu koje karakteriše harmonija fragmenata. Moćna, izuzetno bogata i delikatna narativna inteligencija svrstava Danteov trg uz dela Roberta Muzila, Itala Zveva ili Danila Kiša.“ El Pais
„Kao i u prethodnim Velikićevim romanima, junaci tkaju analogne i često ukrštene sudbine osujećenih srednjoevropskih građana i intelektualaca; topografija je veoma raznolika, ali i prepoznatljiva (Pula, Trst, Beograd, Nemačka, Austrija, Amerika…); vremenske koordinate radnje se stalno smenjuju, a najuzbudljivije stranice ove razuđene priče o migraciji i emigraciji su stranice na kojima se čitalac prepušta čarima oslobođenog jezika.“ Tihomir Brajović
„Priča o svojevoljnoj izolaciji okvir je za Velikićeve melanholične ali i strasne meditacije o „poslanstvu“ literature, o velikim piscima poput Nabokova, Kanetija, Džojsa…“ Aleš Debeljak
„Konačno jedna knjiga koja ne nameće dosadnu zabavu, nego pruža dubinski osećaj svih ograničenih, manjih i većih životnih staza, knjiga, koja i pored tragičnih i ponekad sopstvenom krivicom izazvanih poraza, prikazuje život kao nešto veliko i veličanstveno. Knjiga, koja taj osećaj projektuje u budućnost.“ Peter Handke

Dobitnik Ninove nagrade za 2015. godinu!
Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji. Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.